Финансирање

Високошколске установе могу бити државне (јавне) и приватне: државне установе финансира држава, док се приватне финансирају из сопствених средстава. Финансирање приватних високошколских установа потпуно је независно од државе, а главни извор прихода ових институција представљају школарине.

Финансирање високог образовања у Србији је у надлежности Министарства просвете, које директно алоцира средства државним високошколским установама и врши контролу њиховог трошења. Поред Министарства просвете као главног извора финансирања, државне високошколске установе могу остваривати и друге приходе које Закон о високом образовању дефинише као: школарине; донације, поклони и завештања; средства за финансирање научноистраживачког, уметничког и стручног рада; пројекти и уговори у вези са реализацијом наставе, истраживања и консултантских услуга; накнаде за комерцијалне и друге услуге; оснивачка права и уговори са трећим лицима, као и други извори у складу са Законом о високом образовању. Високошколске установе уживају аутономију у управљању овим средствима.

Додатно, високошколске установе могу прибављати средства од школарина, различитих националних и међународних пројеката, непокретности и слично. Државно финансирање јавних високошколских установа у Србији засновано је на инпутима (улагањима), што подразумева да се расподела средстава врши на основу стварних трошкова установе у односу на број студената предвиђених за упис у наредној академској години, те броја и структуре наставног особља. Према Закону о високом образовању, државна високошколска установа може прибављати средства из буџета за: материјалне трошкове, одржавање и инвестиције; плате запослених у складу са законом и колективним уговором; опрему; библиотеку; научноистраживачки и/или уметнички рад у функцији унапређења квалитета наставе; научно и стручно усавршавање запослених; оспособљавање младог наставног кадра; рад са талентованим студентима; међународну сарадњу; изворе информација и информационе системе; издавачку делатност; рад Студентског парламента и ваннаставне активности студената; финансирање опреме и услова студирања за студенте са инвалидитетом и друго. Укупан годишњи износ средстава који држава преноси високошколским установама утврђује се Уредбом о нормативима и стандардима услова рада универзитета и факултета који се финансирају из буџета.

Финансијска аутономија и контрола

Закон о високом образовању дефинише принципе високог образовања на следећи начин:

1. академска слобода;
2. аутономија;
3. јединство наставе и научноистраживачког, односно уметничког рада;
4. отвореност према јавности и грађанима;
5. уважавање хуманистичких и демократских вредности националне и европске традиције и вредности културног наслеђа;
6. поштовање људских права и грађанских слобода, укључујући забрану свих облика дискриминације;
7. усклађеност са европским системом високог образовања и промоција академске мобилности наставног особља и студената;
8. учешће студената у управљању и доношењу одлука, посебно у питањима која се односе на обезбеђење квалитета;
9. равноправност високошколских установа без обзира на облик својине, односно на то ко је оснивач;
10. афирмација конкуренције образовних и истраживачких услуга ради подизања квалитета и ефикасности система високог образовања;
11. обезбеђење квалитета и ефикасности студија.

Средства високошколске установе стечена из буџета су наменска, док су средства из других извора (сопствени приходи остварени кроз пројекте, консултантске услуге, опрему, објекте итд.) предмет управљања саме установе. Трошење сопствених прихода регулише се општим актима установе у складу са њеним стратешким циљевима. Однос између сопствених прихода и средстава из буџета значајно варира међу установама. Сматра се да установе које више од половине свог укупног годишњег буџета покривају из сопствених извора уживају већи степен финансијске аутономије у поређењу са онима које су претежно зависне од државног финансирања.

Школарине у државном високом образовању

Студенти на државним високошколским установама се или финансирају из буџета или су самофинансирајући. Од свих студената на приватним високошколским установама очекује се плаћање школарина, које су по правилу више од оних на државним универзитетима.

Укупан број новоуписаних студената на академске и струковне студије у Републици Србији износио је 44.298 за академску 2025/2026. годину. У овој популацији студената, удео мушкараца износио је 42,7%, док је удео жена био 57,3%.

У 2025/2026. години, удео новоуписаних студената на државне високошколске установе износио је 55,9%, на приватне факултете 20,9%, на државне академије струковних студија 17,6%, док је на приватним високим школама тај удео износио 5,6%. У погледу начина финансирања студија, 49,2% новоуписаних студената били су корисници буџета, док је 50,8% било у статусу самофинансирајућих студената.

Према подацима из академске 2023/2024. године, максималне школарине за самофинансирајуће студенте износе до 2.559 евра за први степен и до 5.117 евра за други степен студија. Према Закону о високом образовању, школарином се утврђују трошкови студија за једну школску годину (односно за стицање 60 ЕСПБ бодова), док „критеријуме за утврђивање висине школарине утврђује општа акта високошколске установе”. Студенти се уписују на основу укупног успеха: од 100% бодова, студенти обично остварују 60% на пријемном испиту, док преосталих 40% чини успех из средње школе (код мањег броја студијских програма, успех на пријемном испиту носи већи проценат бодова). Након уписа, постигнућа студената се мере просечном оценом. На тај начин, студенти могу стећи статус буџетског корисника током студија под условом да испуне минималне критеријуме дефинисане просечном оценом и бројем ЕСПБ бодова. Ослобађање од плаћања школарине предвиђено је за следеће категорије студената: 1. лица из породица са нижим социо-економским статусом; 2. лица без родитељског старања; 3. лица из једнородитељских породица; 4. припадници ромске националне мањине; 5. лица са инвалидитетом, хроничним болестима и реконвалесценти; 6. избегла и расељена лица; 7. повратници по Споразуму о реадмисији и депортовани студенти.

Студенти уписани на програме на страном језику обично плаћају више школарине. Такође, сви студенти уписани на програме кратког циклуса плаћају пуну накнаду.

Страни студенти, као нерезиденти Србије, обично плаћају више школарине од домаћих студената. Једини изузетак су студенти номиновани за програм „Свет у Србији”, који представља стипендијски програм Републике Србије за грађане држава чланица и посматрача Покрета несврстаних. Студенти који учествују у овом програму остварују право на стипендију која укључује: бесплатну припремну наставу српског језика, бесплатно образовање на основним или мастер студијама (без школарине), стипендију (18.000 РСД месечно), бесплатан смештај и исхрану у установама студентског стандарда, бесплатно здравствено осигурање, бесплатну боравишну визу и бесплатно признавање средњошколских диплома.

Финансијска подршка породицама студената

Не постоје структурне мере намењене директно породицама студената. Све постојеће структурне мере примењују се непосредно на саме студенте.

Финансијска подршка студентима

Финансијска подршка студентима дефинисана је Законом о ученичком и студентском стандарду, према којем студенти имају право на следеће:

• Смештај;
• Субвенционисану исхрану;
• Студентске кредите;
• Студентске стипендије;
• Стипендије за изузетно надарене студенте.

Држава субвенционише смештај и исхрану за све студенте на државним установама који се финансирају из буџета. Поред тога, субвенционисани смештај у домовима одобрава се онима који студирају ван места пребивалишта. Цене оброка и месечне накнаде за смештај у домовима утврђују се на државном нивоу. У Србији постоји 8 студентских центара који пружају услуге субвенционисаног смештаја и исхране (Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Суботица, Чачак, Бор и Ужице). Београдски центар може да прими 12.000 студената у 14 домова, Нови Сад 3.000 студената итд. Студенти са приватних универзитета и они који нису на буџету могу остварити право на смештај у студентском дому само под условом да има преосталих слободних места, и то по економским ценама.

Важна мера финансијске подршке у Србији је студентски кредит, који се додељује на основу постигнутог успеха. Средства за овај механизам обезбеђује Влада, а намењена су студентима државних универзитета на буџету. Студентски кредити се не враћају уколико студент дипломира у року са просечном оценом 8,5 или већом. Студенти који користе кредите обавезни су да их врате, осим ако постигну одличне академске резултате, када им се може одобрити делимични или потпуни отпуст дуга. Да би се квалификовали за кредит, поред буџетског статуса на државном универзитету, студенти се рангирају према успеху на студијама (број ЕСПБ бодова остварених током претходног школовања, или успех у средњој школи за студенте прве године) и према социо-економском статусу. Тај критеријум носи 25% удела у укупном рангирању, што имплицира да је академски успех главни критеријум. Износ студентског кредита је 1.109 евра годишње, што се исплаћује у 10 месечних рата.

Студентска стипендија је још једна мера подршке заснована на успеху, што значи да се додељује студентима са изврсним постигнућима (просечна оцена мора бити 9 или виша). Износ стипендије је исти као и код кредита: 1.109 евра годишње у 10 рата. У Србији постоје и стипендије за талентоване студенте које се финансирају из буџета преко Фонда за младе таленте. Ова шема има за циљ подршку студентима са највишим академским успехом на крају првог и другог степена студија, старости до 25, односно 27 година. Износ ове стипендије је 2.559 евра годишње.

Поред наведених механизама подршке, сви студенти имају право на субвенционисани превоз у свим градовима Србије, као и на попусте за међуградска путовања. Поједине локалне самоуправе увеле су бесплатан превоз за студенте у својим општинама. Право на субвенционисани превоз имају сви студенти, како са државних тако и са приватних установа.

Локалне самоуправе такође могу нудити стипендије, кредите и друге погодности студентима из својих општина/градова, док државни универзитети, покрајинске и градске власти могу обезбедити средства за подршку талентованим студентима.

Приватно образовање

Први приватни универзитети у Србији основани су почетком деведесетих година током процеса постсоцијалистичке трансформације. Њихов рад је правно дефинисан 2005. године новим Законом о високом образовању; претходно су били регистровани као приватна предузећа. Према овом Закону, свака високошколска установа мора проћи кроз процес акредитације који контролише Комисија за акредитацију и проверу квалитета. Током процеса акредитације, установа мора обезбедити адекватне садржаје и квалитет студијских програма, одговарајући број квалификованог наставног и ненаставног особља, као и одговарајући простор и опрему за рад. У Србији тренутно функционише 11 приватних универзитета без државних, регионалних или локалних субвенција. Приватни универзитети аутономно обезбеђују средства за свој образовни и научни рад. Највећи удео прихода остварује се путем школарина, које се крећу у распону од 1.000 до 4.500 евра по академској години.