Србија је континентална земља која се налази у југоисточној Европи, на Балканском полуострву и делом у централној Европи.
У време почетака писане историје, територију данашње Србије насељавало је неколико индоевропских народа илирског, трачко-дачког и келтског порекла. Победом над Дачанима почетком нове ере, Римско царство је обухватило готово целокупну територију данашње Србије.
После распада Римског царства, територија данашње Србије остала је део Источног римског царства (касније Византије), што је оставило снажан политички, културни и верски утицај на каснији развој Србије. У време Велике сеобе, на територију данашње Србије упала су разна варварска племена. Насељавање Словена на Балканско полуострво почело је у 6. веку нападима Словена на Византију и завршило се трајним насељавањем великог броја Словена на Балкан (међу којима и српских племена) у првој половини 7. века.
Прве политичке јединице Словена (како бележе Византинци) јесу Склавиније, од којих су изникле прве српске кнежевине, које су прерасле у Велику кнежевину којом је владао Стефан Немања. Почетком 13. века прва српска династија (Немањићи) оснива Краљевину. У наредна три века Краљевина се проширила на велики део Балканског полуострва.
Развој независне српске државе прекинут је доласком Турака на Балкан. До средине 16. века, Отоманско царство је припојило целокупну територију данашње Србије. Повремено, у неким (углавном северним) делова данашње Србије, турску владавину су заменили Хабзбурговци.
Србија почиње да враћа своју државност у 19. веку, после Првог (1804) и Другог српског устанка (1815), прво као вазална кнежевина, до потпуне независности 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остали су под отоманском влашћу до 1912. године.
По завршетку Првог светског рата, Србија је била оснивач и део заједничке државе већине Јужних Словена, првобитно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније преименована у Краљевину Југославију) која је опстала све до окупације од фашистичких земаља 1941. године. Крајем Другог светског рата, сломом фашизма, створена је нова Југославија, овог пута не као монархистички пројекат, већ као Социјалистичка Федеративна Република, сачињена од шест федералних јединица, са једнопартијском владавином. Кроз неколико уставних реформи, настао је политички систем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, који је коначно потврђен Уставом из 1974. године, који је дао већа уставна права републикама и повећао аутономију две конститутивне покрајине Србије (Војводине и Косова и Метохије). Према мишљењу неких аутора, тиме су створени предуслови за каснији распад Југославије.
После пропасти комунизма, дошло је до политичке и економске кризе осамдесетих година у Југославији и неколико међунационалних инцидената. Југословенски ратови, који су избили почетком деведесетих година, завршили су се распадом заједничке државе и формирањем независних земаља – Словеније, Македоније, Хрватске, Босне и Херцеговине и остатка Југославије (Савезне Републике Југославије, касније Државне заједнице Србија и Црна Гора), који се састојао од Србије и Црне Горе, до 2006. године када је и Црна Гора прогласила независност.
У политичким системима новонасталих држава, после деценија комунистичког једнопартијског система, успостављене су парламентарне вишестраначке демократије.
Србија је поднела захтев за чланство у Европској унији 2009. године, добила је статус кандидата 2012. године, а преговори о приступању Србије почели су почетком 2014. године.
Србији је чланица Уједињених нација, Организације за европску безбедност и сарадњу, Савета Европе, Централноевропског уговора о слободној трговини, Партнерства за мир, и тренутно је војно неутрална.