Србија је земља смештена у југоисточној Европи, на Балканском полуострву. Према општим подацима из 2023. године, објављеним у публикацији Општине и региони у Републици Србији, 2024. од стране Републичког завода за статистику, укупно постоји 6158 насеља, од којих је 5823 регистровано као насељe са статусом општине у Србији. Град Београд је главни град земље. Укупна површина копна износи 88.499 квадратних километара. Информације о просечној густини насељености доступне су само за одређене регионе, али не и за целу земљу у целини. Београд је регион са највећом просечном густином насељености, док је регион јужне и источне Србије најмање насељен.
Демографска ситуација
Опадање броја становника није било регионално уједначено. Према подацима прикупљеним 2022. године, просечан природни прираштај у Србији (по 1000 становника) износио је -7%. Регион Београда је, као и претходних година, забележио најнижу негативну вредност стопе природног прираштаја (-3,7%), док је највећа негативна вредност ове стопе (највећа депопулација) забележена у источној и јужној Србији (-9,8%).
Природни прираштај у 2022. години био је позитиван у четири општине у Републици Србији: Тутин (10,8%), Нови Пазар (8,2%), Прешево (3,0%) и Сјеница (1,2%). Посматрано према полу, 51,4% становништва чиниле су жене (3.415.025), а 48,6% мушкарци (3.231.978), према статистичком саопштењу Републичког завода за статистику (подаци забележени 2022. године). Процес демографског старења становништва огледа се у ниском и стално опадајућем учешћу младих и високом и континуирано растућем уделу старијих у укупном становништву. Према подацима за Републику Србију из 2022. године, просечна старост становништва износила је 43,85 година.
Укупна стопа фертилитета (број живорођене деце по жени) износила је 1,63 у 2022. години, што је више него претходне године. Посматрано по регионима, укупна стопа фертилитета била је највиша у региону Војводине, Шумадије и западне Србије, а најнижа у источној и јужној Србији.
Према подацима из 2022. године, удео дечака млађих од 15 година износио је 15,3%, а удео девојчица млађих од 15 година 13,6%. Према подацима из исте године, по етничком саставу, 80,6% становништва чинили су Срби, 2,8% Мађари, 1,9% Роми, 2,3% Бошњаци, 0,9% Албанци, 0,6% Хрвати и 0,6% Словаци. Остале етничке групе биле су присутне у становништву са уделом од 0,5% или мање (Црногорци, Власи, Румуни, Југословени, Македонци, Муслимани и други).
Према подацима из 2023. године, објављеним у публикацији Општине и региони у Републици Србији, 2024. од стране Републичког завода за статистику, укупан број регистрованих запослених износио је 2.360.588, што представља 35,5% становника Србије. Већина њих били су запослени у правним лицима (предузећима, компанијама, задругама, институцијама и другим организацијама) и особе које обављају делатност за сопствени рачун, предузетници и њихови запослени. Неки од њих били су регистровани пољопривредни произвођачи (пољопривредници). Учешће запослених старости од 15 до 29 година у укупној запослености износило је 17,6%. У погледу релевантних категорија регистрованих незапослених лица, према подацима забележеним у децембру 2023. године, било је 57,3% оних који први пут траже посао, 35,5% неквалификованих лица и 56,1% жена.
Према Анкети о радној снази, објављеној од стране Републичког завода за статистику, стопа запослености у трећем кварталу 2024. године износила је 51,9%, што представља повећање од 1,4 процентна поена у односу на исти квартал 2023. године. Стопа незапослености у трећем кварталу 2024. године износила је 8,1%.
Миграције
Због ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, последња деценија 20. века обележена је новим миграционим кретањима који су се огледали у приливу великог броја избеглица са територија бивших република СФРЈ и унутрашњем расељавању становништва са територије АП Косово и Метохија. Истовремено, становништво је наставило да мигрира у иностранство, напушта неразвијена подручја и концентрише се у већим урбаним центрима унутар Републике Србије.
Од 2012. до 2022. године, на глобалном нивоу и у Србији, под утицајем пандемије Ковид-19, друштвено-економских промена и ратних сукоба, уобичајени обрасци миграција становништва су се изменили. Глобалне промене одразиле су се на миграционе токове становништва Републике Србије.
Према подацима са последњег пописа из 2022. године, резултати показују да је 53,48% становништва било аутохтоно, док се 46,52% доселило на место пописа.
Укупно мигрантско становништво износи 3.092.099 људи, док је 3.554.904 особа живело у истом насељу од рођења. Постоји неколико категорија миграција: из другог насеља у општини 10,9%, из друге општине у истом подручју 7,2%, из другог подручја 16,4%, из бивших република СФРЈ 8,2%, из других земаља 3,3% и непозната општина или земља миграције 0,4%.
Посматрано према полу, међу мигрантским становништвом знатно је више жена него мушкараца, са уделом од 60% жена и 40% мушкараца. Многи мушкарци и жене доселили су се на место пописа из неке друге општине на територији Републике Србије (више од 50%). Најзначајније разлике према полу и територији миграције уочљиве су међу особама које су се доселиле из другог насеља на територији исте општине. Наиме, свака четврта жена доселила се на место пописа из другог насеља у истој општини, док је сваки пети мушкарац мигрирао из једног у друго насеље унутар исте општине.
Током 2023. године, 145.843 особе промениле су пребивалиште или се трајно преселиле из једног насеља у друго у Републици Србији. Просечна старост особа које су промениле пребивалиште износила је 36,1 годину, при чему је за мушкарце била 36,7, а за жене 35,6 година. Већина њих преселила се из другог подручја, што чини 34,8%, док се најмањи број људи преселио из једног насеља у друго унутар исте општине или града, што износи 30,8%. Посматрано на нивоу општина и градова, 50 општина и градова имало је позитиван миграциони салдо у 2023. години, док је у преосталих 118 општина и градова он био негативан.
Са становишта економске активности, 60,6% миграната зависи од неког другог, 30,4% је активно, а 9,0% има лични доходак.
Према подацима Министарства унутрашњих послова, у Републици Србији је током 2023. године боравио знатно већи број странаца у поређењу са претходном деценијом.
Највећа група страних држављана који бораве у земљи дошла је ради запослења, посебно у ИТ сектору и инфраструктурним пројектима. Највећи број странаца доселио се из Руске Федерације, са уделом од 51%, и Кине, са уделом од 15%, а следе Турска са 7,5% и Индија са 4,2%. Емиграција је често повезана са покретљивошћу младе и високообразоване радне снаге која је последњих двадесет пет година тражила боље могућности у временима кризе и изолације. Највећи број имиграната одлази у земље Европске уније, при чему су најчешће дестинације Немачка, Аустрија, Италија, Француска, Шведска, Словенија и друге. Србија је европска земља која не припада јединственом тржишту рада Европске уније, па су могућности просторне покретљивости њених грађана ограничене. Према подацима Eurostat-а, коришћеним у извештају Министарства унутрашњих послова, 573.952 грађанина Републике Србије имало је важеће боравишне дозволе крајем 2022. године. Највећи број њих боравио је у Немачкој, са уделом од 41,03%, и Аустрији, са уделом од 18,67%. Током 2022. године, највећи број првих боравишних дозвола за грађане Републике Србије издат је у Немачкој, Хрватској и Аустрији.
Језици
У Србији је службени језик српски, који се пише и ћириличним и латиничним писмом, с тим што је ћирилично писмо примарно. Језици мањина имају једнак службени статус на националном и покрајинском нивоу ако број говорника прелази 2%. На нивоу општина, језик постаје службени ако га према последњем попису говори најмање 15% становништва. У Војводини, која је етнички најразноврснија, мађарски, словачки, русински, румунски и хрватски су у службеној употреби на покрајинском нивоу. Поред тога, чешки и македонски су у употреби на општинском нивоу. У неколико општина у службеној употреби је чак пет језика. У општинама на југу земље користи се албански, док се у југоисточном делу Србије користи бугарски. У свим општинама где је језик мањине у службеној употреби, у школама постоји могућност организовања наставе на свим нивоима образовања (основном, средњем) на матерњем језику. Услов за организовање такве наставе је упис најмање 15 ученика припадника националне мањине у први разред на одређеном нивоу образовања, иако су изузеци могући.
Према изјашњавању о матерњем језику, 84,4% становништва изјаснило се да им је матерњи језик српски, затим следе 2,6% који говоре мађарски, 2,2% који говоре босански, 1,2% ромски, 1% албански, 0,6% словачки, док је приближно 6% навело друге језике. Додатно, 1,3% становништва није навело матерњи језик.
Религије
Карта вероисповести мењала се кроз историју у складу са променама граница земље. Током средњег века, источно православље Српске православне цркве било је доминантна вероисповест у области јужно од реке Дунав до Грчке. Са ширењем Османског царства, исламско становништво се насељавало, посебно у градовима, док је део локалног становништва примио ислам. Међутим, у овом периоду доминантна вероисповест остало је православље. Најзначајније етничке промене и промене у карти вероисповести догодиле су се током 17. и 18. века након Великог турског рата и Аустро-руско-турског рата, који су изазвали значајне миграције православног српског становништва. То је променило однос православног становништва на југу земље у корист исламске вероисповести, док су новопридошли становници на територији Аустроугарске монархије постали значајна етничка и верска група. Након стицања аутономије и успостављања независне државе Србије почетком 19. века, Србија је у почетку доживела период етничке и верске хомогености.
Међутим, после Првог светског рата, постала је део државне заједнице јужних Словена, коју је карактерисала етничка и верска разноликост. После Другог светског рата и комунистичке револуције, верске слободе су постале донекле ограничене, посебно у погледу слободе практиковања религије на јавним местима, али нису укинуте. Верска припадност постала је суштински елемент етничког идентитета и допринела поделама током распада Југославије. То се догодило међу људима који су говорили исти или сличан језик и делили сличне културне обрасце.
Тренутно, према последњем попису у Србији и подацима забележеним 2022. године у вези са верском припадношћу, 86,6% становника били су хришћани, од чега је 81% становника било православних хришћана, 3,8% католика, 0,8% протестаната, док је 0,9% припадало другим хришћанским групама, а 4,2% су били муслимани. Око 3% становника није се изјаснило о верској припадности.
Према важећем Закону о црквама и верским заједницама, који је ступио на снагу 2006. године, осам верских заједница има правни статус: Српска православна црква, Римокатоличка црква, Словачка евангеличка црква, Реформаторска хришћанска црква, Евангеличка хришћанска црква, Јеврејска верска заједница, Исламска верска заједница и Румунска православна црква Дакија Феликс.
Регистар цркава и верских заједница обухвата и 17 других верских организација: Хришћанска адвентистичка црква, Евангеличка методистичка црква, Евангеличка црква у Србији, Црква Исуса Христа светаца последњих дана, Духовна црква Христа, Црква Божја у Србији, Хришћанска назаренска верска заједница, Савез хришћанских баптистичких цркава у Србији, Словачка унија баптистичких цркава у Србији, Протестантска хришћанска заједница у Србији, Црква Христових братстава у Србији, Слободна црква Београд, Јеховини сведоци – хришћанска верска заједница, Сионска црква завета, Унија реформског покрета адвентиста седмог дана, Протестантска евангеличка црква „Духовни центар“, Евангеличка црква Христа, Унија баптистичких цркава у Србији, Харизматична заједница вере у Србији, Будаистичка верска заједница Нићирен-Даишонин, Хришћанска заједница „Логос“ у Србији, Црква Голготе у Србији, Теравада будистичка заједница у Србији, Библијски центар – Добра вест, Протестантска реформистичка црква чешке заједнице у Великом Средишту, Прва ромска хришћанска црква у Србији, Међународно друштво за свест о Кришни – ИСККОН и Новоапостолска црква у Србији.